Eko urbane priče

prica16

Kad Đavo precepi špil, sve krene naopako

Svi mi igramo svoju partiju pokera zvanu život. Nekada dobijemo dobre karte, nekada ne, deljenja se nižu, neka dobijamo, neka gubimo. Sve je to normalno. Trik je u tome da čovek zna koje deljenje je vredno igranja a kada treba da se baci u špil. Jednostavno zar ne? Teoretski da, ali u praksi to nije lako proceniti. Drugi igrači imaju ledene face koje je nemoguće pročitati, nekada precenimo karte koje držimo u rukama, naiđe neko ko blefira, neko namešta karte... bude tu svega. Svako ko se ikada kockao će vam reći dve stvari. Prva je da ne kune majka što se kockao nego što se vadio a druga da je u konačnom skoru pozitivna nula maksimum kom čovek može da se nada. Čak ni u poštenoj partiji šansa za pobedu nije prevelika. Još kad đavo precepi špil, kako Đole kaže u jednoj pesmi, pa sve krene naopako... Pre izvesnog vremena sam igrao jedno takvo deljenje. Došle su jako loše karte, probao sam da ostanem pribran i nisam uspeo. Onda je došlo licitiranje. Umesto da se u bilo kom trenutku bacim u špil i jednostavno odustanem nastavio sam da podižem ulog i konačno izgubio sve. Grozan je to osećaj, kada osećaš da gubiš ali te neki autodestruktivni impuls tera da nastaviš dalje, podižeš ulog kao da sutra ne postoji, kao da je sve sada ili nikada, u jednom trenutku bljesne svest, na sekund shvatiš šta radiš ali si do tada preduboko zagazio. Hvata te ludilo, teraš neki inat sebi, svima, svemu i nezadrživo toneš. Ne zanima te šta će se desiti sutra, ne želiš da priznaš da je to samo jedno deljenje i da će ih biti još. Nastavljaš da toneš dok guzicom ne udariš u dno. Sutradan shvatiš sve, samo se probudiš ujutru i sve je kristalno jasno. Imaš grozan osećaj u ustima i još gori u stomaku. Sve te boli, ali to nije neki razarajući bol, mada je jak. To su porođajni bolovi jedne istine koja ti se otkriva. Uzalud, jer je sve gotovo. Jedino ti ostanu magareće uši za uspomenu.

Povratak na priče