Eko urbane priče

prica23

NJ.K.V. Suza

Voda je najmoćnija prirodna sila. Ne samo zbog cunamija ili monsunskih kiša, niti zbog velikih promena koje dolaze usled kretanja vode, pa čak ni zbog grandiozih bura koje su retki preživeli u krhkim jedrenjacima negde u Pacifiku ili oko Rta Dobre nade. Voda je najmoćnija jer uvek pronađe svoj put. Nema razorno dejstvo vatre, nema postojanost zemlje, retko kada ima udarnu silu vazduha... Samo strpljenje. Velike reke kojima se divimo su nekada bile kapljice koje su vekovima dubile svoj put kroz granitne ploče, kada zamišljamo more prva asoijacija je mir, staloženi ritam večnosti. Ako je sve ovo tačno postavlja je samo jedno pitanje: Koja je voda najmoćnija?

U trenucima Velike Tuge ponašao sam se kao antički neimari. Zidao sam odbrambene zidove dovoljne da izdrže nalete kako hetitskih četa tako i dananjih mehanizovanih hordi. Uklapao sam elemente pažljivo, pazio da se ne nađe ni jedna slaba tačka, ona koji bi za sobom povukla sve ostalo nošena magijom statike, dodavao silne potporne grede. Tražio sam potojanost zemlje od tog zida, kalio sam čeličnu armaturu vatrenim besom, ostavljao sićušne tunele da se pred naletima vetra moj zid ne bi ponašao kao jedro koje će me sa sve zidom odneti negde daleko. Sve sam učinio da utvrdim svoj položaj, da napravim tvrđavu koja će biti baza iz koje se po potrebi kreće u osvajanja mada joj je prva namena bila da bude utočište, neprobojna tačka preko koje niko ne može dalje. U temelj sam ugradio sve svoje vrline i mane hoteći da vrline upotrebim a mane preokrenem u dinamičku silu. Temelj je bio satkan od inata, tvrdoglavosti, upornosti, čvrstog i nepokolebljivog "dajem reč", refrenskog ponavljanja čak i najsitnijih propusta druge strane koji bi mogli hraniti vatru besa. Predviđao sam koja će oružja biti korišćena u napadu na moj zid i smišljao odbrane ubeđen sa sam sve predvideo i bi svaki napad bio uzaludan.

Nije prošlo mnogo vremena a napadi su krenuli. Nekolicinu sam odbio sa iznenađujućom lakoćom. Gradio sam zid starogrčki zagledan u večnost a sada sam bio svedok njegove čvrstine. Naslućivao se u tome neki trijumf, neka opijajuća moć. A onda je na scenu stupila Ona. Njeno kraljevsko veličanstvo suza. Ne suze, jednina nije slučajna. Suza. Suze, množina dakle, su poput kiše koja te doduše pokvasi manje ili više, onda prođe neko vreme, ti se osušiš i ideš dalje. Suza, u jednini, je nešto sasvim drugo. Jedna suza koja se stidljivo kotrlja niz obraz, suza koje onaj koji ju je pustio nije svestan, to je najmoćnija vodena sila. Ubeđen u čvrstinu svog zida stajao sam nem i gledao jednu takvu suzu. Ta jedna jedina kap vode je topila blokove mog zida kao kocke šećera, ohladila je vrelo ulje koje je trebalo posuti po onima koji stignu u podnožje zida, ojačanja od vrelog čelika su popucala kako to obično biva kada se naglo stope toplo i hladno. Sve je to učinila samo jedna kap vode, jedna suza koja se skoro neprimetno skotrljala niz obraz. Skoro neprimentno jer je niko osim mene nije primetio. Više od toga nije ni trebalo. Još neko vreme sam stajao na ruševinama mog zida pokušavajući da stvorim utisak da sa zidom nisam pobeđen i ja, ali istina je bila očigledna još onog trena kada je suza sa dugih trepavica pala na obraz, tek počinjavši da se kotrlja.

Nije bilo druge, morao sam da se polonim toj suzi, toj najmoćnijoj vodenoj sili na svetu. A možda... možda se od nekih stvari ni ne treba braniti...

Povratak na priče