Eko urbane priče

prica29

Čivutski vrt

"Ako kročiš u čivutski vrt na sedmo koleno čini će pasti..."

Ne znam da li sam sedmo koleno nekom grešniku koji je zabasao u taj vrt opčinjen platanima koji su tamo rasli. Možda ga je obuzela krupnooka lepojka koja je u hladu tih platana čitala knjigu, verovatno neki sentimentalistički roman ili kakvu zbirku pesama. Možda je samo hteo da ukrade voćku sa najlepšeg drveta u sokaku. Možda ga je mamilo zabranjeno voće, ono pravo sa drveta ili devojka kojoj niko nije smeo da priđe, sasvim je svejedno. Možda je obuzet mladalačkim inatom poželeo da bude prvi koji će se suprotstaviti gazda Mladenu, bivšem poručniku Frajkora. Možda je krupnookoj devojci hteo da pokaže jedan drugačiji svet. Uglavnom, našavši se tu, zastao je kraj ljuljaške u senci platana i pogledao preplašenu devojku. Inače strašljiva, a pogotovo kada njihovim vrtom zabranjenim za prolaznike neko nepoznat prolazi, gledala je netremice u njega. Retko je pričala sa ljudima koji nisu rod ili prijatelji kuće, pa sada nije znala kako da se postavi. Gledali su se tako, sekund ili godinu ko će to znati, kada je konačno smogla snage da kaže nešto.

- Ukradi šta god hoćeš samo me ne diraj.

- Zašto misliš da ja hoću išta da ukradem?

- Ništa?

- Možda jedino tebe. Ako Bog da.

Pogledala ga je ljutito pokušavajući da suzrži bujicu. Maniri su uradili svoje. Pravila ophođenja u njihovoj palanci su bila striktna i jasna, očeva reakcija ako je uhvati u razgovoru sa strancem još jasnija. I još striktnija. Nikada mu to nije priznala, ali dok joj se lice grčilo u grimasu uvređene gospojice duša joj se nasmejala. Bio je to skroman osmejak, naoko beznačajan, ali nije bilo loše za prvi put.

- Gubi se odavde! Ako otac naiđe videćeš ti svoga Boga.

- Meni se činilo da u svog Boga upravo gledam.

- Pa još i huliš! Ima li u tebi makar jedno zrno pristojnosti?

- Nije sve u prostojnosti. Ima nečeg i u iskrenosti.

- Idi molim te.

- Samo ako obećaš da ću te ponovo videti.

- Zašto? Ni imena ti ne znam? Zašto bih se viđala sa tobom?

- Videćeš. Vremenom će ti se sve kazati.

Teško da bi pristala da se nisu začuli očevi odlučni koraci, ali začuli su se. I pristala je.

- Dobro, u subotu. Otac će ići u varoš.

"Moja nesretna mati htela me spasti savetom finim,
al' morala je dotad znati da ne sme kasti šta da ne činim"

Rođen u noći u kojoj su se posvađali Mars i Uran, izrastao je u čoveka mimo sveta. Inatan i tvrdoglav, ponekad bezumno hrabar, na momente slab i poražen, idealista koji je veličao racio, spadalo po ćudi. Biti drugačiji danas ne deluje kao Bog zna šta, ali u ona vremena kada je palanački red bio i ustav i kanon... Pisao je levom rukom iako mu je učitelj vezivao da bi pisao desnom, čak je i tri šibe potrošio na taj uzaludan plan. Hodao je glavnom ulicom u vreme kada sav pošten svet spava. Nije se stideo da ode u kafanu i uzme muziku za svoj sto, na opšte zgražavanje čestitog sveta. Izučio je prava ali se pravima nikada nije bavio. Bio je protiv rata i to govorio javno (a za šta je muško nego da ide u rat), ali kada su ga pozvali na vojevanje odazvao se prvi i vratio sa dva ordena. Oba je dobio jer se spašavao vojnike, i to obične vojnike, ne oficire. Za drugu medalju su se dvoumili da li da ga odlikuju jer je spasio vojnika ili da ga streljaju jer je pored tog vojnika ležao ranjeni oficir. Na sudu je rekao da je oficir sam birao svoj put pa ako ga je hteo metak to ne treba nikoga da čudi. Vojnici idu jer se mora. Imao je nešto zemlje koju je obrađivao i od toga živeo, ali bi se neretko zadubio u knjigu ne odlazeći u polje danima. Vremenom se palanka navikla na njega. On na njih nije.

"Šta je bedem neg' široki zid
lako se zajaši k'o stari čilaš..."

Ni veće prepreke od tog zida od vešto uklopljenog brušenog kamena nisu mogle da zaustave čoveka koji se te večeri šunjao senkama. Izgleda da je negde bilo zapisano da se sretnu. Noć je bila bez mesečine, posluga se okupila u kolibi iza štale slaveći nešto. NJena mati je iskala od Katice da pođe do Laze apotekara i donese malo valerijane ophrvana teškom glavoboljom. Nekolicina kamenčića sa staze je udarila u prozor, zavesa se nedugo potom pomerila tri puta i pozornica je bila spremna. Kako je tekao taj razgovor niko ne zna. Čula se muzika iz kolibe za poslugu, jedan crvčak je pratio tu melodiju, topli septembarski vetar je pak svirao neku svoju koristeći se krošnjama i gvozdenim petlom na krovu kuće. Dva krupna bisera su treptala upijajući svaku reč izgovoreni u tmini. Niko ne zna o čemu joj je pričao. Da li joj je maglio pogled pričama o dalekim prostranstvima i slobodi argentinskih pampasa ili je pravnim argumentima obrazlagao manjkavosti palanačkog načina života? Da li je pričao o zvezdama ili slobodi? Da li je istina ono što se posle pričalo, da je koristeći se lažima i poluistinama kako đavolu priliči obmanuo naivnu devojku obeščastivši je pri tom? To će zauvek ostati tajna. O čemu god da su pričali, šta god da su radili, ostaće tajna koju su mogli da otkriju samo njih dvoje.

"Neću skoro onim šorom, ne znam posle put odande..."

Susreta je bilo nekoliko, ali koliko to niko ne može da kaže. Ona je bila ćutljivija nego inače, on rasejaniji nego što su navikli. Videla se ogromna promena. Palanka ima ustaljen monotoni ritam velike reke koja kroz nju prolazi, svaka se promena opaža odmah. Gospe su se raskokodakale brinući šta se dešava sa sirotom devojkom koju, jasno je, nešto muči. Uz priče o tome šta će koja sutra mesiti raspredalo se o misterioznom čoveku koji noću luta sokacima uvek u okrilju senki. Kako stranaca nije bilo tih nedelja bilo je jasno da je neko iz Palanke. Pitanja su se nizala, mnoge su terale svoje muževe da noći prošetaju ne bi li uhvatili misterioznog stranca na delu, bilo je i nekoliko osumnjičenih mada se posle pokazalo da je nemoguće da je iko od njih. Ko zna koliko bi se dugo priča raspredala da se tetka Gina nije dosetila kako da toj agoniji stanu u kraj.

- Slatke moje ovako ćemo: nedeljom su svi u crkvi je'l te? E pa ko god taj čovek bio ona će ga pogledati. Budemo li pratili nju naći ćemo i njega.

Tako je i bilo. U nedelju su svi, čak i đakon, gledali u nju. Jedan pogled i jedan više refleksni osmeh otkrili su tajnu koja je progonila palanku nedeljama.

"Ko u tuđi vrt uđe, crn 'lebac mesi u crnom plehu..."

Gazda Mladen je dugo ignorisao celu stvar, ali kada je misteriozni posetilac dobio ime i lik morao je da se uključi. Iskusni vojnik Frajkora vrebao je u pomrčini noćima čekajući da ljubavnici postanu nestrpljivi i pogreše. Dvanaeste noći se to i dogodilo. Ni tren nakon što je zagazio na poznatu mahovinu upališe se vatre, posluga je opkolila vrt, na ulici se okupilo puno znatiželjnog sveta. Pukovnik je izašao iz tmine noseći fenjer u jednoj i bič u drugoj ruci. Delić sekunde bio je dovoljan da se on izgubi u gužvi i postane još jedan od radoznalaca, ali nije želeo da je ostavi samu. Ni tada ni ikada.

"Ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu"

Odveden je pred zgradu suda, gomila je tražila pravdu a Pukovnik je bio više nego spreman da im je pruži.

- Ona je obećana drugome. I da nije, način na koji si pokušao da uđeš u moju kuću je više nego uvreedljiv.

Bičevanje je trajalo do pred zoru. Prisutni su se kleli da nije pustio ni glas. Pukovnik je psovao, udarao sve žešće i žešće kunući se u sve što mu je sveto da će zažaliti što mu je palo na pamet da preskoći ogradu. Nije vredelo. Ni jedan krik, ni suza, ni uzdah. Samo je ćutao i ponekad trzao glavom.

"Ako dirneš u čivutski vrt nosićeš kletvu k'o srebrn zvončić
Bićeš žedan kraj bunara i siromah s puno para
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić..."

Bilo je podne kada mu je načelnik sreza prišao i pitao da li se kaje. Žedan, okrvavljenih leđa, sa kanapom duboko usečenim u ruke rekao je "Ne". Pukovnik se ponovo latio biča psujući mu mater bezobraznu, ali su ga žandari zaustavili.

- Imaš li nešto da kažeš? - upitao je Načelnik.

- Rekli su mi da je lepa, ali baš tako... to nisu rekli.

Povratak na priče