Eko urbane priče

prica31

III poglavlje: Još jedan šugav dan

Nedelja je i inače šugav dan, još ako je čovek mamuran... Probudio sam se sa običajenom mešavinom ukusa u ustima. Bilo je tragova duvana, alkohola i verovatno neke hrane, neka pica uličarka ili tako nešto, a sve skupa je podsećalo na kiselinu iz akumulatora. Zujanje u ušima, bezvolja, pola glavobolje... Sve je bilo na svom mestu. Bilo je čak i viška. Imao sam neke neidentifikovane masnice na nogama, mada se ne sećam da sam bilo šta udarao ni da sam u nešto udarao. Onda je verovatno nešto udarilo u mene. Nisam se sećao ni bola no to nije čudno. Ljudi ionako piju da ne osete bol. Imao sam solidan niz, mesecima nisam pipao alkohol, nešto sam umislio da bi bilo dobro da malo prekinem, da dam organizmu vremena da se pregrupiše da jednog dana ne bi čuo od doktora kako moram da prestanem da pijem zauvek. Gospodine, vi ste alkoholičar. Jetra vam je nagrižena, verovatno ćete dobiti čir i ako popijete još samo jednu čašicu... Bla bla. Opasni su ti momci u belim mantilima. Lupkaju po stolu požutelim prstima dok ti pričaju da je pušenje štetno a posle pređu na alkohol. U najmanju ruku goji. Eto, naduveni ste. To je od žestine. Priča, ne trepće. A u fijoci mu stalno stoji flaša viskija. Ipak, kada ti kažu da je kraj, pokažu neke jezive rezultate i još groznije slike sa ultrazvukova i drugih igračaka koje imaju znaš da nema šale. Godišnji odmor je bio gotov. Vratio sam se svojoj omiljenoj delatonosti: posmatranju sveta kroz dno rakijske čašice. Trezni stalno pričaju kako je to pogrešan pogled na svet jer tobože sve deluje iskrivljeno. Lupetaju. Piće ti taman toliko zamuti pogled da dno čaše deluje kao nekakva lupa kroz koju sve deluje jasnije. Naravno, ako umeš da pogodiš količinu. Gledao sam u ogledalu tog oronulog tipa koji je trećim pranjem zuba pokušavao da ukloni tragove sinoćnjeg opijanja. To izbezumljeno, nadulo lice me je gledalo, oči su mu bile umorne. Jedva su virile iz šume koju su brada i kosa obavile, nije bilo nikakvog sjaja u njima. Samo umor. Pa dobro, pomislio sam, nešto valja preduzeti. Brijanje zna da bude nezgodna radnja, pogotovo ako si se ruke tresu a glava pada na dole. Ipak, uspeo sam. Sada me je gledao ne toliko bradati koliko čupavi stvor sa umornim očima. Brada je nekim čudom uspevala da sakrije koliko sam zarastao u kosu, kao neka vrsta ravnoteže ili tako nešto. Obukao sam se i otišao u prvi frizerski salon.

- Dobar dan. Šta želite?

- Kilogram kranjskih kobasica.

Frizerka me je gledala zbunjeno. Šta sam mogao da želim? Mislim, to je najobičniji frizerski salon. Nema tu ni brijanja, ni pranja kose niti služe kafu ili kolače.

- Izvolite – reče i pokaza rukom na stolicu – Kako ćemo?

- Slično ovome samo kraće.

Napravila je izraz lica zvani „tačno znam na šta mislite“ i počela da šiša. Odavno ne pokušavam frizerkama da objasnim kako da me šišaju, ionako na kraju urade kako oni misle da treba a ne kako im čovek kaže. I uvek promaše. Brujanje mašinice mi je smetalo ali su horizontalni pokreti pokretali cirkulaciju pa je mamurluk popuštao. Počeo sam da se prisećam prethodne noći. U gomili uobičajenih slika skoro da se ništa nije izdvajalo. Šank, konobar, pivo, barski sto, muzika, ljudi, dve tekile, neki magarac ti gura lakat u bubrege pokušavajući da prođe do pojila, opet pivo, izlazi bend, di džej utišava muziku dok se oni štimuju, pališ cigaretu, još jedna tekila, počinju da sviraju, masa se klati poput neke ogromne tepsije pihtija, gasiš tekilu pivom i polivaš se po majci jer ti je opet neki kreten zabio lakat. Scenografija se ne menja. Nazivi klubova i kafića da. Ljudi sa kojima si takođe. Ponekad. Sve ostalo je uvek jebeno isto. Kao da nije prošlo ni pola dana od kada sam poslednji put ovo radio. Onda primećuješ da je najnoviji kreten sa laktom u tvojim bubrezima zapravo devojka. Posrće ka vratima sa znakom ženske cipele. Čini ti se da sasvim solidno njiše uprkos nedostatku ravnoteže . Čini ti se i da je lepa. Ili makar pristojna. Nije ni važno, ionako je vidiš prvi i poslednji put. Od nje je dovoljno da bude voljna. Sačekuješ je u povratku. Saplete se baš pored tebe, refleksno se uhvati za tvoju ruku, a ti je pogledaš šatro prodorno i prospeš neku bljuvotinu iz holivuskih filmova na koju se ona upeca. Ubediš je da proba bum tekilice, kao ona pije samo vino, nikada nije probala to.. to.. kako se zvaše... a da, bum tekilice. Izuje tri dok si rekao piksla, obrazi joj se zarumene a ti joj pričaš gluposti. Posle nekog vremena nekome od vas zasmeta dim, ko se prvi seti, nije bitno. Predložiš šetnju, njoj kao nije dobro, pa se ponudiš da je odvezeš kući. Šunjaš se tako zabačenim ulicama u pokušaju da izbegneš saobraćajnu policiju i dobiješ na vremenu, kao upoznajete se ali niti ona sluša šta ti pričaš niti tebe zanima išta o njoj. Malo greha na zadnjem sedištu, peting, odnos ili nešto između. Posle toga se ona naglo otrezni, pita se šta joj je to trebalo pošto ona, pobogu, takve stvari nikada ne radi. I onda ide magična rečenica:

- Znaš, ja imam dečka.

On je takođe negde sa društvom, i on verovatno vozi nečiju devojku kući, devojku koja možda u istom trenutku moljaka njega da je ne zove jer ima dečka. Koji je negde u gradu... Mali je procenat nesrećnika koji sede kod kuće i sređuju slike sa zajedničkog letovanja ubeđeni da im je devojka negde sa drugaricama. Znaš dušo, zvala bih te ali idu samo devojke... Malo ćemo da đuskamo i tako. Pitam se, koliko puta se desilo da dvojica tipova na jedno veče zamene devojke a da toga nisu ni svesni?

- Evo, gotovo je – reče frizerka šetajući jedno manje ogledalo da vidim kako je ispalo pozadi. Nisam ni gledao u to ogledalo. Što da gledam kada ionako ne bi mogla da popravi ako ne valja. Bolje da ne znam. Kao što je gorepomenutim parovima bolje da ne znaju šta se događa kada se igraju zajedničko-odvojenih života. Neka momci, radujte se što vam je devojka izašla sa drugaricama jer konačno i vi možete sa svojim društvom bez nje, bez tog tega na ramenu, tega bez kog besmislica zvana život ima još manje smisla. Uživajte moje dame ubeđene da on sa svojim drugarima, koji su ionako svi nedorasli debili, negde pije pivo i igra fubal na Soniju. I da znate ne bi ništa mogli da popravite.

Gledao sam u ogledalu tog sveže obrijanog podšišanog tipa sa umornim očima. DŽaba dečko sve te tvoje istine do kojih si ponekad dolazio i po cenu krvi. Jedini svedoci su te masnice koje imaš na nogama, valjda od ručne ili nečega. Za koji dan će nestati i one, poslednja uspomena na onu malu kakosezvaše što je imala dečka. Možda ćeš sresti još jednom, na primer na Zemunskom keju kako sa stomakom do zuba gura dečija kolica dok za njom kaska veseli mužjak, ponosni otac koji sada sve ređe sa društvom „pije pivo i igra fudbal na Soniju“. Ako je uopšte i prepoznaš, nasmejaćeš se krišom, konspirativno zadovoljan što vidiš da jedna mala, glupa, beznačajna indiskrecija nije uništila „duboku i značajnu vezu koja će jednom kulminirati brakom“. Kulminirala je. Na trenutak si bio šraf koji je mogao da poremeti mehanizam, nisi to učinio i sada ti je savest mirna. Ako je uopšte tako nešto registrovala otupela od blaziranog klišea ovog grada, ove generacije, ovog sveta.

Bakšiš je konačno izmamio osmeh frizerke pa sam iz salona izašao mirniji. Slutio sam da joj se komentar o kranjskim kobasicama nimalo nije dopao, čak sam se pribojavao da će joj makaze makar na sekund pobeći i da će to biti njena mala osveta. Srećom, nije se desilo. Ostalo je još samo da vidim gde večeras može nešto da se popije i da eventualno dobavim još neku izdajničku masnicu.

Povratak na priče