Eko urbane priče

prica35

Amorfno nebo

Nebeski slikar je sinoć bio trapav. Gonjem nekim demonom ili, možda, inspiracijom prolio je srebrov nitrat po svom omiljenom platnu pa su se bezoblične mrlje prolile. Pokušavao je da u najvećoj vidi centar, da pronađe neki oblik kojim bi obuhvatio slučajnost, uzalud postavljao palac pored platna... Konačno je seo u ćošak deprimiran jer je doživeo najveći neuspeh - nikako nije mogao svom delu da udahne smisao. A onda... Onda je svetlost neona počela da igra svoju igru sa senkama, displeji mobilnih telefona, svetleće reklame, bandere, farovi, semafori, sve to skupa je slalo nepovezane zrake koji su se prelamali srebrnom nezogodom. Učinilo mu da nazire sliku u distorziranim mrljama, falio je komad stakla da upotpuni ogledalo, ali neki oblici su se pojavljivali. Slutio je nešto u krivuljama odraza nasumičnih mrlja, ono veliko Nešto koje ponekad objašnjava sve nudeći koketno poput animir dame odgovore na Velika pitanja. Ali opet, ionako nejasni odrazi razbacani po spektru postojanja nisu nudili jasan i nedvosmislen odgovor kakav je tražio i kakvom se nadao. Tada se odaljio nekoliko koraka, kao da posmatra sliku u galeriji i potražio bolji ugao. Pomerajući se blago udesno slika se izoštravala, odraz u najvećoj mrlji dobijao je oblik, oblik koji ga je radovao i plašio u isto vreme. Diskretno je umočio četkicu u preostali srebrov nitrat i povukao još jedan potez širom zatvorenih očiju. Ponovo odaljen, gledao je pred sobom portret Istine.

Povratak na priče