Eko urbane priče

prica40

Sutra me probudi

Kada dan počne isto onako kako se prethodni završio, kada gorući bol prodire, a topla lepljiva krv ti curi niz šake kojima bezuspešno pokušavaš da zaustaviš neminovno oticanje života, kada ti slike igraju pred očima, kada te žiletne uspomene seku, kada te svaka od njih ništi, kada u svakom trenuku osećaš da te je sve manje, da si majušan, nemoćan, slab, potrošen...

Čemu sada sećanje na dane moći i snage? Čemu ponižavanje buduće lešine nasumično odabranim slikama za posmrtni govor? Čemu veličanje pada i slavljenje poraza? To treba ostaviti teatralnim istoričarima, neka se siti zabave. Onaj bogalj kod Termopilskog klanca koji je Persijancima pokazao tajnu stazu do neprobojnih Spartanaca, Vuk Branković, Henri III, Marko Antonije, Princ DŽon i Šerif od Notingema, svi oni su postojali i postoje samo da opravdaju nepažnju tragičnih heroja i idealista, Lazara i Leonide, Cezara i Ričarda Lavljeg srca, svih koji su napravili previd, previd koji ih je koštao svega i koji ih je, začudo, uveo u istoriju. Ne! Neka se sruši ta obmana, neka prsne kao stakleni zid u hiljadu komadića, neka ostaci seku i prodiru, neka sramota zamre i bude pokopana sa svojim nosiocem, sa onim u čijoj se senci rodila i živela. Neka ujedno umre i želja za osvetom. Čemu pokušaji da budeš kao grof Monte Kristo? Dvadeset godina pažljivo kovane, dugo kaljene osvete, sve to za jedan tren lažnog trijumfa, tren prividnog ispravljanja neke nepravde na koji je protraćen čitav život, ako ga je posle izdaje uopšte i bilo.

Skloni ruku. Pusti slatkasti miris da zacrveni ćošak, neka ode, neka oteče, đavo je nosio. U toj bici više nikada ništa nećeš dobiti, pusti malodušnost da prevlada, neka te obuzme, neka ide sve u majčinu. Iščisti um, smiri misao, ukroti emociju i pripremi se za Veliko Ništavilo. Zakorači hrabro dalje, mada ne znaš kuda te put vodi. Tom svetu ionako nisi pripadao. Da jesi, ne bi te tako lako i tako brzo odbacio.

Povratak na priče