Eko urbane priče

prica41

"Noći su ovde čudne dileme..."

Sledeći zvezdano nebo nada mnom obreo sam se u šumi. Bremenite jesenje krošnje zakloniše zvezde u trenu, tmina obgrli sve do čega je pogled dopirao i pomislih da sam izgubljen. Srećom, Kant je ostavio dve mape do Boga, do prvog uzroka i poslednjeg razloga u kome se sve zamislivo prepliće i preseca, pa sam se okrenuo onome u meni. Negde će me već odvesti, pomislih. Ionako je poenta u kretanju pre nego u bilo čemu drugom. Desna je noga pratila levu neko vreme sve dok nisam stigao na proplanak usred šume preliven mesečinom. Čula se neka buljina kao da je htela da upozori na moj dolazak. Šuštalo je lišće, pucketale grančice, žbunje se povijalo, sve pred korakom čoveka koji je došao da poremeti prirodu u pokušaju da se stopi s njom. Žar uljeza je remetio poredak, mada se plavičasti dim slivao sa mojih usana uzalud se trudeći da pomiri čoveka i proplanak, kao što je čovek u sebi pokušavao da pomiri reči i dela.

Tu preda mnom stajala je srž Odnosa. Mesec se topio na površini jezerceta koje je proplanak delilo na Ovde i Tamo, koje je proplankom bilo omeđeno, ali i jezerceta koje je određivalo proplanak u njegovoj unutrašnjoj biti. Pa i taj proplanak... Krao je mesečinu sa površine svog jezerceta i stapao je sa srebrnastom patinom kanadskih jela. Čudno je to kako nekada ram objasni sliku i kako retko kada mogu jedno bez drugoga. Tu, u toj šumi, na tom proplanku, pored tog jezerceta zagledan u večnost slutio sam pravu suštinu Odnosa. Stapati se i preklapati, sve definisano a ništa omeđeno, sve svoje ali predato nečemu drugom, ispreplitano u velikom tkanju Vaseljene, po imenu svoje, ali po prezimenu podeljeno sa Još Nekim. Kao što je jezerce znalo da bez mesečine ostaje u tami i da će se bez proplanka razliti i nestati, tako je i proplanak držao jezerce na okupu dok je njega objašnjavala šuma. Kanadske jele, ponosni čuvari tmine i trave, imale su za svoju plemenitu dužnost da zahvale proplanku i šumi, njihovom postojanju koje je davalo smisao tajnih i tananih veza srebrnastih jela sa mesečinom. Sklad boja i sazvučje nasumičnoh tonova, neka viša harmonija koja je nadilazila sve pojedinačno ma kako jasno bilo ocrtano. Osećao sam se kao u središtu Smisla zapanjen lepotom i jednostavnošću prizora koji mi se ponudio. Zaista, govorio je narator u mojoj glavi, nije teško pronaći Boga u ovome. Veliki rapsod je prevlačio gudalom preko noći i tada mi se ukaza još jedna dimenzija Odnosa. Svi smo mi nepriznata deca večnosti, kopilad nedostojna svog Uzroka, ali i proizvod Istorije, konkretnih događaja u konkretnim vremenskim odrednicama koje nas ponekad poništavaju mada nas uglavnom nadgrađuju. Zato vizuelni deo Odnosa počiva na pejzažima od kojih zastaje dah, zato zvučni deo pokriva rapsodija. Reči su naše, one izviru iz misli, misli izviru iz Uzroka. Pa opet, moje i po sto puta moje reči su proizvod misli, i kada zazveče u noći na proplanku ne treba da me čudi što su ponekad u asimetričnom desetercu, ponekad u lirskom osmercu jer rapsodija jednog Sada izvire iz epske tradicije i lirske emocije. Sve je u koncentričnim krugovima, sve teče i negde se uliva. I sve se vraća.

Ustao sam iznenađujuće lako i kretao se hitro dok je svaki korak odzvanjao neopisivom lakoćom. Ponosni čoveče koji si sa cigaretom u ustima odlučno stupio na ovaj proplanak sada možeš da odeš. Ukazala ti se sušta srž. Nismo ovde večno i ne treba da budemo. Ne traži lepa lica jer lice je prvo što propadne kada umremo. Propada i pre, dok starimo. Traži lepe duše, ne budi slep pored vida višeg od očinjeg. Eto ti kompas pa traži svoj sever! Iz šume sam izašao srazmerno brzo, ali više nisam gledao u nebo sada već svestan da komadić tog neba oduvek nosim u sebi.

Povratak na priče