Eko urbane priče

prica8

Slike iz snova 2

Preporučena muzika tokom čitanja: http://www.youtube.com/watch?v=eXJ31iveJbw

Ovoga puta sam bio majstor. I to dobar.

Jutro je svitalo. U vazduhu se osećalo da će dan biti vredan ranog ustajanja. Vedro nebo je najavljivalo sunčan dan, blagi povetarac da neće biti problema sa znojenjem. Savršeno za malo rada. Oduvek sam verovao da fizički rad donosi psihičko opuštanje proporcionalno fizičkom umoru.

Oko mene se pružalo nepregledno polje. Zelenilo bi verovatno u dogovoru sa horizontom napravilo neku optički varku, ali travnati je tepih bio prošaran golom zemljom. Terakota. Crvenica, prostije. Čudno, pomislio sam, da trava raste iz ovakve . Čak i sam pogled, makar i letimičan, ostavljao mi je utisak da nekako zadirem u intimu pejzaža, da se on zapravo stidi ili makar krije te izdajničke komade crvene zemlje koji nesporno svedoče šta je ispod. Ogoljen, to je prava reč. Pejzaž je na tim delovima bio ogoljen. Pa ipak, postojao je osećaj potpune, neuslovljene slobode. Ni traga ograničenju, ni traga anarhiji. Taman.

Bilo je lepo. Mir. Spokoj. Čak ni tišina nije bila bučna. Razmišljao sam kako bi jedan deo vidljive terakote bio sjajno mesto za zadnju drveta. Možda baš lipe? Nisam bio siguran da li je ovakva zemlja dobra za lipe, mogu li one tu da rastu, ali me je okolna trava umirivala. Ako može trava, moći će i ta moja lipa. Lipe je, inače, važno i razumeti. Nije dovoljno samo ih pobosti u zemlju.

U tim mislima prekinuo me je dolazak čoveka koji je nosio krčag vode.

- Dobar dan, momče, rekao mi je.

Nisam mogao da odredim koliko ima godina, ne previše, u svakom slučaju ne dovoljno da me smatra momkom. Nije mi smetalo podmlađivanje, štaviše prijalo mi je, pa se nisam mnogo obazirao. Otpozdravio sam, a on je odmah nastavio.

- Podji za mnom. Nešto treba da vidiš.

Nismo dugo hodali kada sam primetio da se pejzaž menja. Travu je menjao pesak. Izgledalo je kao da neko imaginarno more peska talasima osvaja moj pejzaž. Malo dalje je stajala devojka pred ogledalom. Bila je u belom. Čovek sa krčagom mi je pogledom pokazao da krenem ka devojci. Približavanje mi je otkrilo ko je ona. Preda mnom je stajala rimska vestalka. Nije primećivala moje prisustvo zaokupljena svojim mislima pa sam obratio pažnju na ogledalo. Video sam kako u ogledalu bledi jedan svet. U ćošku je stajala polomljena ljuljaška, kraj nje bačena lutka u poderanoj haljini, bez jedne noge. Delovalo je kao neka postapokaliptična slika nečijeg dvorišta. Bodljikava žica i mahovina su se preplitali preko starih stvari pobacanih nasumično. Mislim da nikada nisam video jasniju sliku usamljenosti. Iza se prostirala ogoljena šuma. Drveće je imalo proredjene grane, a prazne, opustele krošnje bile su zakržljale. Jedino je tle bilo prekriveno opalim lišćem. U samom fokusu slike u ogledalu sedela je devojčica. Tužno je gledala napred, kao ka nama koji smo ispred ogledala mada to nije moguće, ali oborene glave, kao da se nečega stidi. Kraj njenih nogu se umiljavala bela mačka. Tada sam čuo kako me čovek sa krčagom doziva.

Vratio sam se do njega. Prosuo je polovinu vode iz krčaga na pesak. Dok smo gledali kako voda nestaje u pesku rekao mi je:

- Vidiš, ne vredi. Samo uludo trošimo vodu.

Ponovo sam pogledao lepu vestalku. Izgledala je kao Alisa koja se plaši da prodje kroz ogledalo jer zna da je tamo ne čeka neki čarobni svet, da nema belog zeca niti kraljice Srca. Samo pustoš. Možda ogledalo prikazuje nju? Možda je to ona iznutra? Zavodljiva misao. Bilo bi dobro sačekati da se ona skloni pa da i ja vidim sebe u tom ogledalu istine. Kao da mi je čitao misli, Čovek sa krčagom je rekao:

- Mani se toga. Imaš posla.

Vratili smo se na mesto gde smo se sreli. Tamo me je dočekala lipa. Stablo je bilo mlado i nežno, ali prvi pupoljci na tankim, nejakim granama pokazivali su odlučnost.

- Vidiš, to moraš da sačuvaš.

Nakon tih reči Čovek sa krčagom je otišao.

Vratio sam se do početka peska i primetio da je napredovao nekoliko metara. Na travi su stajale cigle, kraj njih beton, cement i kolica za mešanje maltera. Jedino nije bilo vode. Počeo sam da se pripremam za zidanje izvlačeći kanap duž pravca kada je Čovek sa krčagom došao, napunio kolica vodom i otišao bez reči. U vodenom odrazu, dok sam sipao šljunak, video sam sebe. Imao sam ofucani cilindar, a manžetne košulje su raskopčane virile iz sakoa. Još mi je samo čaj falio da budem potpun Ludi šeširdžija. Nakon što sam iskopao ulegnuće za prvi red počeo sam da slažem prvi red svog zida. Kako se sunce bližilo zenitu moj zid je napredovao, a Čovek sa krčagom je donosio vodu. Uoči podneva sam pogledao zid koji je sada već bio visok do pojasa i rešio da se odmorim. Gledao sam u daljinu trudeći se da ne razmišljam ni o čemu kada sam video senku. Gornji deo tela neke osobe. Okrenuo sam se i ugledao vestalku.

- Šta to praviš?

- Zid.

- Zašto?

- Zato što tako mora.

- Ograđuješ se?

- Imam jedno drvo koje bih želeo da zaštitim.

- Od mene?

- Ne. U stvari da. Zapravo ne znam ni sam. Od peska. Da, od peska.

- Zašto ti smeta pesak?

- Ne smeta mi. Ali na pesku ne raste trava, a drveće vene.

- I zato se ogradjuješ od mene?

- Ti živiš na pesku.

- Volim pesak. Tu mogu da pravim kule. Ja to volim, znaš.

- Kule od peska... Zar ne želiš nešto stabilnije?

- Želim, ali volim kule od peska jer svaki put kada gradim novu mogu da počnem iz početka i sagradim je bolje ili drugačije. Čak mogu i da sama porušim neku ako se predomislim. Šta ti voliš?

- Ja volim drveće. Posadiš ga, brineš o njemu, orezuješ grane i okrečiš stablo, štitiš ga. I gledaš kako raste.

- Kada uživaš?

- Uživam dok raste, dok gledam kako jača.

- Ali onda mu više nisi potreban?

- Zar je to strašno? Meni je drago kada moje drvo postane samostalno. I dalje brinem o njemu, sve manje doduše, ali tada dolaze i plodovi.

- Ne bojiš se da ćete ostaviti?

- Zato što mu više nisam neophodan?

- Da.

- Ne bojim se. Ja drvetu pružam ono što mu treba dok je mlado, a zauzvrat očekujem samo ono što drveće inače radi, da mi ponudi hlad i poneki plod. Mislim da je dogovor pošten.

- Pa ipak, ako te tvoje drvo izneveri?

- Zasadiću drugo.

- Pesak je bolji. Ne moraš da čekaš godinama, a lakše se oblikuje.

- Vidiš, za mene draž nije u oblikovanju, već u radoznalom iščekivanju oblika do kog će drvo doći samo.

- Pesak je uvek tu. Ne smeta mu ni kiša ni mraz. Štaviše, on čuva mene.

- U redu. Ne namećem ti moje shvatanje.

- Ali ćeš nastaviti da praviš zid?

- Da. Moram.

Nakon toga je otišla, a ja sam nastavio da zidam. Čovek sa krčagom je donosio vodu ne govoreći ništa, čak ni kada sam ostavio prozor ka vestalki.

Povratak na priče